Географска карта - Прешево (Opština Preševo)

Прешево ( или Presheva) је градско насеље и седиште истоимене општине у Пчињском округу. Насеље лежи на Прешевској реци, у равници. Налази се на крајњем југу Републике Србије, на граници са Северном Македонијом. Територија ове општине налази се на вододелници Егејског и Црног мора.

Укупна површина територије општине Прешево износи 264 км2. Према попису из 2002. у градском насељу је било 13.426 становника (према попису из 1991. било је 15.107 становника. Укупан број становника општине према попису из 2002. године је 34.904. Током обављања пописа становништва у 2002. години, нису уписани становници са привременим боравком, већином у Западној Европи, а број тих становника је око 14.000.

Овде се налази Железничка станица Прешево.

Прешево је било у Старој Србији, некадашња "жупа". Ту се пре Косовске битке налазила српска посада, која је турске претходнице сачекала.

Дејановићи су 1371. године поред бројних других места, држали и Прешево. У повељи царице Евдокије и сина Константина издате 1381. године, помињу се села Прешево и "Бујановце". У Прешеву (предео у Моравици), Врању и Иногошту (предео од Владичиног Хана до Пољанице) био је владар "ћесар" Угљеша, брат српског краља Вукашина. Било је то у периоду 1400-1423. године Западно од Прешева се налазе рушевине утврђења "Хисара". Током турске вишевековне владавине место се двапут помиње у Пчињском (калуђерском) поменику из 15. века. Мађарски конзул Б. Курипешић је ту прошао још 1531. године, аустријски конзул Хан је наишао кроз Прешево путујући за Цариград 1868. године.

Административно средиште Прешевске казе крајем 19. века је било Прешево. Налази се подно планине Карадага, близу жељезничке пруге, и ту је пуно засађеног воћа. Најглавнији занати су им ужарски (због усева конопље; главни производ "осмаци"), мутавџиски (покровци, вреће, бисаге), ковачки и лончарски, а мање качарски и стругарски. То је насеље са 3.000 становника, у којем поред Турака, једну осмину становништва чине Јорговци. То су били Цигани православне вере. Прешево је имало више махала, од којих је најстарија "Река Махала". Та древна махала се претходно звала "Дежевска" и у њој су 1878. године били остаци стариначких српских родова.

Крајем 19. века у Прешеву је 600 кућа, од којих су 570 Арнанаса, а 30 православних српских. У месту је поред српске основне школе (од 1891) и турска полугимназија тзв. руждија. Прешево је 1894. године било око пола сата удаљено од истоимене жељезничке станице. По сведочењу једног путника: "Показало ми се као једно по изгледу веома неугледно место; гомила кућа свакога кроја и грађе." Али Прешево је у то време важило за административни и трговачки центар тог краја. Прва џамија у Прешеву је грађена 1856. године. Пред Прешевом се налазио хан Биљача, где су свраћали путници намерници. Касније ће ту бити успостављена граница између Србије и турске царевине, са прелазом.

Главни друм који пролази поред Прешева грађен је 1865. године, а жељезничка пруга са станицом подигнути су 1888. године. Обе саобраћајнице се налазе неколико километара далеко од насеља. Развој је кренуо под српском влашћу од 1878. године, када је ту у варошици установљено управно средиште локалне власти. Ту су се после рата 1878. године населили арбанашки и турски мухаџири, а Прешево тада има око 250 кућа. Место је постало битно јер је почела рад пијаца и чаршија се покренула. До 1912. године ту је било турских ага које су имале поседе и у околним местима.

У Прешеву је у старо време била православна црква посвећена Св. Тројици, над чијим рушевинама су Турци подигли џамију. Повише Прешева је некад била православна црква посвећена Св. Димитрију, које је пропала након одласка последњих Срба старинаца. Простор изнад Прешева се назива "Манастириште", и ту је наводно била стара средњовековна задужбина српског деспота Дејана, посвећена Пресветој Богородици у "Ариљевици". Садашња прешевска православна црква Св. Димитрија је подигнута 1905. године, али су је Арнаути срушили 1913. године. Након Првог светског рата обновљена и придодат јој је звоник.

Срби старинци су се иселили 1878. године у Србију, а нови талас Срба насељеника јавља се 1912. године. У међувремену су ту живеле малобројне породице Цигана, разних конфесија. Број Срба се по завршетку Другог светског рата попео на 30%.